Како су Срби постали Хрвати

 

Према попису из средине 19. века у Аустрији је живело око 2.700.000 Срба и само око 830.000 Хрвата. Међутим, на Католичком конгресу у Загребу 1900. године, наметнуто је да се сви Срби католичке вере убудуће сматрају Хрватима.

За суноврат српског националног идентитета (не само на подручју данашње Хрватске) посебну кривицу сносе Александар од Југославије и Никола Пашић, који су здушно подржали афирмацију интегралног југословенства, науштрб српства, које је идејно настало на Бечком двору, а формални зачетак доживело у Загребу још средином 19. века.

Но, кренимо редом.

Из записа службеника Бечког двора, историчара Лајоша Талоција сазнајемо да је идеја за стварање хрватске нације уобличена у Аустрији (његова изјава – „и тако смо ми (Бечки двор и Ватикан) 1836. године почели да стварамо хрватску нацију“). Како ова нација до тада није постојала, требало ју је накнадно створити из нечега (ничега). Никада нису имали заокружену територијалну заједницу којом би самостално управљали. Имали су жупане и банове под Германима и Мађарима, али никада своје самосталне владаре и своју државу. До тада је појам Хрвата био везан само за уско подручје Загорја и горње Подравине, чак и без Загреба, који је у то време једва имао неколико хиљада људи. Да би се створила хрватска нација било је потребно прво заокружити (чак и) малу територију Хрватске, да би се на њој створила нација која би се тако звала. Нација није етничка (народ), него политичка категорија и везана је за државу.

Како нису имали свој посебан језик (у школама се на подручју Загорја предавало на латинском све до 1850. године, када је тзв. Бечким књижевним договором отет српски језик, да Хрвати могу да га зову и својим – тек после 140 година, 1991. ће га назвати хрватским језиком), требало је новој нацији (Хрватима) створити језик, који би могли да зову хрватски. Њихов говор је био (и сада је) само један дијалекат српског језика (више кајкавски, мање чакавски), док се штокавски прича на много ширем простору Балкана међу преосталим Србима. О књижевном хрватском језику се тек није могло говорити, јер ништа до тада није записано, што би се могло назвати аутентично хрватским.

Тзв. Бечким књижевним договором из 1850. године, Вук Караџић се сагласио да измишљена нација (Хрвати) могу да користе српски књижевни језик као свој. У почетку су га звали нашки, матерњи, од стварања Краљевине СХС (после Југославија) звали су га хрватско – српски, а од 1991. године коначно хрватски.

Да би се Срби одвојили од свог старорспског језика, који је прославио српско име преко изузетно бројних средњовековних рукописних књига и Законоправила (Крмчија) Светог Саве, на Бечком двору је покренут пројекат „реформе“ таквог српског језика, који је започео Саво Мркаљ, а довршио Вук Караџић. Идејни носилац овог пројекта је био Јернеј Копитар, који је још 1827. године Бечком двору послао поверљив документ у коме је посебно наглашено:

„Српска православна црква чувањем старог језика Светог Саве жели сачувати и језичку разлику између римокатоличких и православних Јужних Словена (Срба!), те би стога, више него икад, Беч морао подржати реформу Вука Караџића, јер се њоме та разлика поништава, а главна препрека за превођење Срба у римокатоличанство биће заувек уклоњена. Овим ће нам Београд, временом, сам од себе пасти у руке.“

Иначе, Копитару је 2022. године подигнут споменик у Београду.

Да би се реализовала идеја о интегралном југословенству, што је била подметачина Беча, како би се од покатоличених Срба социјалним инжењерингом (модерни термин) створили Хрвати, у Загребу је још 1866. године створена Југословенска академија знаности и уметности (ЈАЗУ). Јурај Штросмајер је био један од иницијатора њеног стварања, тако што је још 1860. године дао велики прилог за њено оснивање, чиме је био њен главни покровитељ и фактички оснивач.

Штросмајер није признавао верску различитост православаца Срба, него их је сматрао православним Хрватима и „шизматицима“ које по сваку цену треба превести у католичку веру.

Енергично и упорно се читавог живота борио против православља и на сваки начин је гушио православни идентитет Срба на подручју Славоније, Далмације, па и на југозападу Загорја, где су православци били јако бројни у то време, па све до средине 20. века. Скоро 100 година од зачетка идеје о стварању хрватске нације, најзнаменитији људи у Загребу су били Срби – након Првог светског рата су изградили све значајније зграде у центру Загреба, које су данас редак пример тадашње архитектуре.

Један од најагилнијих учесника у пројекту отимања српског језика и поклањања Хрватима да могу да га зову хрватски био је и Ђорђе Поповић, одрођени Србин, коме је отац био православни свештеник. Најпре је породично презиме Поповић променио у Даничић, а онда и име Ђорђе у Ђуро, да звучи хрватскије, пошто се похрватио и настанио у Загребу, где је био први секретар ЈАЗУ још од 1866. године.

Тако је Бечки двор у сарадњи са Ватиканом најпре заокружио територију на којој је почела да се ствара хрватска нација (Загорје), затим је од „реформисаног“ српског књижевног језика створен „хрватски“ језик (да то није посебан језик говори чињеница што није потребан преводилац за српски језик – и данас је подударност преко 90%), онда је створена ЈАЗУ са идејом да се касније створи Југославија, као прелазно решење за поништење српског идентитета, из којег би се касније издвојио хрватски идентитет (што се и десило тек 1991. године).

Да се вратимо на Александра од Југославије и Пашића. Они су реализовали подметачину Беча, али и Ватикана, о југословенству, која се крчкала скоро 100 година, и тако нас вечно „усрећили“ са покатоличеним Србима, данашњим Хрватима.

Након Првог светског рата, у Југославији је запостављено обележавање празника Светог Саве (уведено још у време Милоша Обреновића око 1830. године), а установљено је празновање рођендана Јураја Штросмајера, који се свим снагама трудио да искорени православље широм данашње Хрватске.

Штросмајер и Копитар имају споменике и своје улице у многим градовима данашње Србије. Недостаје споменик и улица Лајошу Талоцију, али не сумњам да ће некоме у Србији и таква идеја пасти на памет, чисто ради континуитета у величању српских „доброчинитеља“.

А што се Срба тиче и њихове улоге у затирању сопственог српског идентитета, следи ЗАКЉУЧАК:

Нама нису били потребни окупатори да нас идентитетски сатру и да нам промене идентитетски код, у овом случају на подручју данашње Хрватске. Одувек смо у свом народу имали довољно својих идентитетски недозрелих „извршилаца“ који су то боље и ефикасније радили од свих наших окупатора.

Као ниједан народ на свету, Срби су склони да величају своје унесрећитеље.

Извор: НЕПОКЛЕК СРБСКИ

Аутор: Катрина Миодраг

Један од коментара:

Sve počinje u 17. i 18. stoljeću. Lokacija Dalmacija, Krajina, Slavonija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina. Srpsko selo, gladna godina. Katolički svećenici nude hranu svima koji prihvate uniju. Oni mogu ostati pravoslavni, nastaviti liturgiju prema svojim obredima, ali moraju priznati papu. Prvih se dana nitko ne pojavljuje, ali nakon nekoliko dana gladovanja slože se prvih nekoliko obitelji, a s vremenom ih je sve više. Pomaže to što je mještanin nekoliko godina ranije za vrijeme studija u Beču prešao na katoličanstvo i postao svećenik, pa dobro poznaje mentalitet Srba. Svake gladne godine, a bile su česte osobito u Dalmaciji i Lici, nekoliko tisuća srpskih obitelji prešlo je na uniju, a mnoge iz unije u katoličanstvo. No, taj prijelaz nije iskren, mnogi mrze katolicizam i Papu u sebi, mnogi još slave slavu i dva Božića, javno katolički, potajno pravoslavni. I danas se ćirilični natpisi nalaze na mnogim grobovima i starim crkvama u Dalmaciji, kao i slavne ikone skrivene na tavanima.

Ali Katolička crkva je okrutna i surova, na području današnje Hrvatske inkvizicija djeluje najduže od svih zemalja u Europi. U genima te populacije je inkvizitorska paranoja, oni su programirani strahom, ne dižu ustanke jer Vatikan ne oprašta. Mučenje je brutalno, takvo da se i najteža smrt čini izlazom. U glavama ovih bivših Srba utisnut je strah s jedne strane, a mržnja prema njihovim okupatorima i ovoj novoj vjeri s druge strane. S vremenom se ta mržnja usmjerava na one koji ostaju Srbi. Prebacivanje krivnje. Nisam ja kriv što sam izdao Srbe, nego onaj koji je ostao Srbin. Njegov ostanak u Srbiji, njegov moralni život, njegova hrabrost i junaštvo, prkos i nepokolebljivost su ukor mojoj savjesti, meni konvertita, slabića, kukavice, bijednika, sluge, koji je izdao djedove i narod i vjeru za vreća brašna i soli. Mora nestati da me više nikad ne podsjeti na moju izdaju. Zato Jasenovac, to je Oluja, zato su Hrvati s tolikom mržnjom klali Srbe jer su ih podsjećali na istinu o sebi, jer su Srbi samim svojim postojanjem bili prst krivnje uperen u Hrvate..

Postoji još jedan element psihopatologije koji se zove Hrvatska. U 19. stoljeću Austro-Ugarska je shvatila opasnost od novooslobođene Srbije koja će pod stranim osvajačima osloboditi sve zemlje u kojima su živjeli Srbi. Beč i Vatikan odlučuju stvoriti nekoliko nacija od Srba, inzistirajući prvenstveno na vjerskim i regionalnim razlikama (svaka sličnost s Vojvodinom je namjerna). Za središte projekta odabran je pokrajinski grad Zagreb. Beč u Zagrebu gradi cijeli tzv "Donji grad" sve institucije, kazalište itd. Nazvali su Hrvate po jednoj od bivših srpskih regija (Dalmacija, Hrvatska, Slavonija, Lika) i formirali novu naciju Srba katolika i doseljenika iz cijele Monarhije (isti projekt se tada odvijao u Galiciji u gradu Lavovu, Beč i Vatikan tamo Ukrajinci). Hrvatska narodna stranka postaje ono što je Komunistička partija bila u drugoj Jugoslaviji. Ako je i jedan Srbin želio posao i bilo kakav napredak u društvu, morao se izjasniti kao Hrvat i učlaniti se u “Hrvatsku narodnu stranku”. Mnogo siromašnih Srba sa sela dolazilo je u Zagreb, gdje su živjeli brojni austrougarski dužnosnici, umjetnici i trgovci, Nijemci, Mađari, Židovi... uglavnom nesrbi, neslaveni. Ti seljaci su se prodavali za tanjur juhe i novo odijelo, pokušavajući biti poput tih novih građana, elite koja se brzo obogatila. Prihvatili su svoje licemjerje, malograđanštinu, zaboravili su svoje srpsko i seosko porijeklo, mrzili su to, postali su ušećerene tikve. Imali su odbojnost prema svemu srpskom, a najveći su strahovali da im se na vratima ne pojavi rođak iz sela. I opet, svaka sličnost s drugim Srbima je namjerna.

Sada su Beč i Vatikan imali sve što im je potrebno za stvaranje nove nacije. Seoska masa Srba katolika iz Dalmacije, Like, Slavonije, Bosne i Hercegovine i novonastali malograđanski sloj koji će biti predvodnik te mase. Austrija ništa nije prepustila slučaju, izmišljena je nova povijest, novi mitovi, nove institucije, radili su filigranski precizno, kako to samo Nijemac može. A na terenu je svu logistiku davala Katolička crkva preko svojih svećenika i redovnica. Kako je nedjeljno odlazak u crkvu bio središnji događaj u seoskom životu, a mjesna estradna vlast, kojoj je Katolička crkva vjerovala gotovo bezrezervno, uspjela je u nekoliko desetljeća izgraditi novi identitet, identitet od početka do kraja utemeljen na lažima i samoodricanju . O lažnom vjerskom preobraćenju i o lažnoj malograđanštini, o lažnoj povijesti ispisanoj u bečkim kuhinjama i vatikanskoj krivotvoriteljskoj školi, o odricanju od njezine autentičnosti, kulture, vjere, predaka. Zato se hrvatska nacija proučava na engleskim i američkim sveučilištima kao primjer uspješno stvorene umjetne nacije. Genocid nad Srbima izvršila je koalicija dvojice Hrvata, onih koji su Hrvati postali iz malograđanskih pobuda i onih koji su Srbiju napustili pod pritiskom Vatikana. Mrze se ta dva Hrvata, a ujedinjuju se samo kada zajedno mrze Srbe.

Od svih Srba najgori su hrvati.

Аутор коментара: Zlatiborski Hotel