Црвено слово

Миробитна књига вели
и ти стари инџијели,
кажу књиге староставне;
да чекамо задње дане
и тај вакат и вријеме
када мудри занијеме,
кад будале загаламе,
и фукара власт постане.

Кар реп мјере у курјака
гладна псета са сокака,
кад се пита чавки јато
је ли орлу небо дато.

Када рђе школоване
Његошеве броје мане,
када суде књишки мољци
и од јуче богомољци;
да не може светац бити,
нит’ светима прибројити,
нит’ услове испуњава
- најмудрија српска глава.

Тамо гдје се пишу свети
сви су дани заузети,
за имена из свијета,
сваке вјере и милета:

За Јелине и Латине,
Арнауте и Чифуте,
за пророке туђе вјере
и арапске калуђере,
за блуднице покајане
и убице крунисане,

- тек за српског великана
у години нема дана.

=<>=

Нема мјеста горском цару
у црквеном календару,
црвенога нема слова
за највећег од Косова.

=<>=

Завист људска, као сјена,
славне прати, кроз времена,
а Његошу, горском змају,
завидљивци не праштају,
но га и сад држе крива;
што се мушки опасива,
што носаше шамли-чалму,
везен фермен и доламу.

Што је испод црне расе
пасо сабљу на кајасе,
стријељао џефердаром,
бавио се билијаром.

Што једино Бога слуша
тај чобанин са Његуша,
о слободи што је снива,
што синџире не цјелива,
што пјеваше о животу,
што је знао за љепоту,
и умео да напише
како Божји народ дише.

Што штампарска прели слова
због фишека и олова,
што је митре заложио
не бил’ хљеба испросио.

Што кумљаше црног врага,
да отјера Турке с прага
и сачува то народа
од бегова и војвода.

У биједи и у бризи
име своје не понизи;
не пред царем на дивану,
ни пред силом на мејдану.

=<>=

Замјера се горском лаву:
што крвничку иска главу,
што наплати у Ченгића,
девет брата Петровића.

Многи ли се посветише
који браћу подавише,
ал’ каноне Његош крши
братску дужност што изврши.

=<>=

Тајновидче са Ловћена!
Згранута је Васељена,
што јадници танке вјере
светитељство Твоје мјере.

Када нема у Србаља
ни владике, нити краља,
нит’ војника, нит’ пјесника,
нити Божјих угодника,
да Ти могу пренијети
по љепоти и памети,
и да с Тобом барабаре
недостижни горски царе.

Небесима немаш дуга,
нит’ на земљи равна друга,
и Бог знаде да Ти треба
врх највиши испод Неба.

=<>=

Ој цетињски пустињаче!
Из стрикове столоваче,
из чађаве оџаклије,
из камене проклетије,
видио си с брда боље
но сви други што су доље,
небеске си тајне писа
и са Богом јеглениса,
далеко си озго гледа
и народу проповједа
најчистију људску вјеру;
православни пејгамберу.

=<>=

Још је живих на свијету:
што вијенац горски плету
и додају нова слова
књизи Марка Миљанова.

Још је душа које вену:
да за брда она крену,
о Косову пјесму гуде
и Онамо’ намо жуде.

Још је браће која смију:
Крсташ барјак да развију,
што нерадо ланце љубе,
ко тврд орах, ломе зубе.

Још је соја, међ’ несоје,
што пасове многе броје:
од Стевана, Вуја, Васа,
ил’ Дрекала Арбанаса,
Озра, Пипа, Ота, Брата,
од Херака, ил’ Булата,
ил’од Павла Орловића …
чеговића с коријеном,
и кућића са именом,
што ђедове редом знају
и с царем се рођакају.

Још је људи самосвјесних,
поноситих и бијесних,
што нијесу на продају
и никога не фермају.

У њихова мјесецслова
крупнијега нема слова:
од Владике Тајновидца
и његова Светог стрица,
покрај Саве и Милоша,
уз Душана, два Његоша,
а остало што је дана:
триста шесет Видовдана
и празника Мученика.

=<>=

Није српски народ марва,
да се гази као трава,
да му ђаци памет соле:
- потеже су ове школе.
Неће нека комисија
говорити - Сунце сија,
и фермани не требују,
да Његоша одликују.

Јер показа за вијека,
да је више од човјека,
Вијенац је свој саплео
и на Небо сам успео,
име Му је сувим златом
међу Свете уписато,
има мјесто, уз Пријесто,
покрај Стрика бесмртника.

=<>=

Драган еф. Мијајловић

протођакон

2015. године

Посвећено Г.Г. Јоаникију,

православном епископу будимљанско - никшићком