Ca6op Cp6a

Да се подсетимо податка из 17. и 18. века, кад је Барска надбискупија за Србију, Албанију, Македонију и Бугарску, уз помоћ власти Млетачке Републике, присиљавала православне Србе, да прихвате римокатоличку веру. То је обављао лично надбискуп Барске надбискупије. Коначно, Католички конгрес у Загребу је 1900. године донео одлуку, да се сви покатоличени Срби на Балкану сматрају припадницима хрватске нације. Овакав однос Ватикана према Србима је изузетак. И да крије многе тајне - јер ниједан други народ није нагоњен да се одрекне свог народног (националног) имена и да му се језик прогласи језиком другог народа! Дакле, Ватикан је приморао покатоличене Србе да свој језик не зову српским, него хрватским, мада њиме није говорио ниједан изворни припадник хрватског народа - из Хрватске (Загреб и околина). Јасно је, да одлука Ватикана о брисању српског националног имена и српског језика код Срба католика мора да се објасни, јер су разлози за овакав ватикански поступак научно и верски необјашњени

У Београду је 1921. основано Друштво београдских женa лекара са задатком да подигне и води Женску болницу (породилиште за жене и децу) и Школу за нудиље, која је саграђена на Дедињу, захваљујући донацијама Комитета Болнице шкотских жена, Меморијалног Фонда др Елсие Инглис , Ђорђа Вајферта и других српских добротвора. Једна од активисткиња и оснивача Друштва београдских женских лекара je Др Славка Михајловић-Клисић, једна од првих специјалиста гинекологије у Србији. Видевши током своје лекарске праксе велику смртност одојчади и немогућност већине жена да добију стручну помоћ, схватила је да се мора основати једна велика државна болница која ће подмирити потребе ширег слоја становништва. Тај ентузијазам је преносила колегиницама са студија у Женеви путујући у том циљу широм Европе. Тако је почела њена велика борба за оснивање Болнице за жене и децу, првог породилишта на Балкану и бабичке школе на Дедињу. Оснивање болнице за жене и децу омогућило је, поред српских добротвора, Уд

Упокојени Четнички Војвода Илија Трифуновић Бирчанин,чије су кости после 1945 ископали Срби комунисти у Сплиту и бацили у море и срушили споменик који му је био подигнут. Војвода Бирчанин је ЈЕДИНИ официр коме је Дража предао рапорт за време рата, сматрајући да стари војвода има већи чин од њега, и том приликом у кули код Автовца, Војвода Бирчанин проглашава 34 Дражина официра Војводама са ове и оне стране Дрине, међу којима и Момчила Ђујића. Војвода Бирчанин је био почасни председник фудбалског клуба Хајдук из Сплита, заслужан за то што су све школе и државне установе у Сплиту и Задру биле на ћирилици, уважаван и поштован од свих. Борио се за српство у најтежем делу Хрватске. Четник од 1905, учествовао у свим акцијама пре балканских ратова, учествовао у оба балканска рата и у првом светском... По налогу Краља Александра 1924 одлази у Сплит где активно ради на очувању Срба. По одлуци Краља Александра коју је спровео Бирчанин, градоначелник Сплита 1929-1941,био је Србин из Бео

Знаменити Бокељи – синови Српског Босфора... Спиридон Шпиро Познановић (Топла 1860 – Загреб 1940), завршио је поморску наутичку школу и рано почео да плови. На броду Шпиро се није одвајао од књиге. Кад би брод пристао у луку обилазио је музеје и библиотеке и доносио наручје књига на брод. Симо Матавуљ је овако описао сусрет са Шпиром: „Млади капетан мало је излазио из куће која је на најљепшем положају у Новом. Ипак се познасмо и спријатељисмо... Колико сам се чудио његовој начитаности, знању језика, литературе романске и, што је код нашег Приморца ријеткост, критичком дару. Још већма сам се чудио непокварености, управо непорочности његовој“. Шпиро Познановић био је тајник одбора за градњу цркве Св. Архангела Михаила на Белависти (1881). Учествовао је у Другом Бокељском устанку (1882) „као Славен Србин са пушком у руци“ (из кратке аутобиографије). Након гушења устанка није му више било повратка у Херцег Нови. Као политички емигрант живио је у Паризу. Матавуљ о њему оставља вриједан