Саво Лазаревић Батара

 

Саво Лазаревић Батара

Саво Лазаревић Батара ( 1849-1943 ), црногорски пуковник, прослављени српски осветник који је немилосрдно казнио Шиптаре за зверске покоље над косовским Србима и у крви угушио шиптарску побуну 1913. године. Арнаути су дуго памтили његову гвоздену руку због које је ушао и у њихове народне песме као појам силе и страха.
Саво Лазаревић Батара учествовао је као официр у ратовима од 1876. до 1878. године, као и у ратовима од 1912. до 1918. Крајем 1915. био је са својим “крилашима“ у заштитници српске војске која се повлачила кроз Руговску клисуру, а почетком 1916. његови “крилаши“ су ликвидирали у Подгорици чувеног вођу Арнаута Ису Бољетинца. Када је пробијен Солунски фронт, Саво Лазаревић и његова чета четника ослободили су од непријатеља Колашин, манастир Морачу, Шавник и област од Бијелог поља до Берана. Саво је преговарао у Андријевици са четницима дошлим из Србије, којима је командовао војвода Јован Радовић, о стратегији за ослобођење Никшића. Њих око 40 четника и око 300 наоружаних устаника кренуло је против 3.500 аустроугарских војника који су окупирали Никшић. Неким чудом, како се препричавало деценијама касније, ослободилачка војска четника и устаника је принудила десет пута јачи непријатељки гарнизон на предају.
Као изразити српски родољуб-интегралиста Саво Батара се залагао за уједињење свих српских земаља под једном круном, због чега није био омиљен код краља Николе Петровића.
Комунистички џелати у Црној Гори, пријатељи свих српских непријатеља, одлучили су да га убију у августу 1943, иако је он тада био старац од 93 године. И такав им је сметао. Међутим, Батара их је дочекао спреман у својој кући, у Липову код Колашина. Када су комунисти дошли пред његову кућу, он је заједно са братом Вучетом отворио ватру на њих и у тој неравноправној борби стари српски ратник убио их је осморицу, а двојицу ранио. Када им је нестало муниције, разнели су се ручним бомбама да комунистима не би живи пали у шаке. Вучета Лазаревић, Савин брат, у тренутку погибије имао је 97 година.
Једна београдска пензионерка је Батарина праунука по мајчиној линији, и она ми је понешто причала о њему. Батара је био сушто оваплоћење исконског ратништва, човек-див који као да је директно искочио из Хомерове “Илијаде“.
О Сави Батари су писали Григорије Божовић и Момчило Селић (роман “Тарин луг“), а под измењеним именом се појављује и у роману “Лелејска гора“ Михајла Лалића.