Нани - Благотин

 Сећање на никада прежаљеног Светозара Станковића - Нанија ( 1948.-1996.)

Светозар Станковић - Нани  -  археолошки локалитет Благотин

Када сам уписала археологију давне 1992. нисам ни слутила да ћу бити сведок прогона сваког археолога који се усудио да се заиста бави истраживањима у циљу истинског разумевања прошлости и исправног тумачења колико је то могуће ( са нашим скромним могућностима ) .

Наши путеви су се укрстили 1993. године када сам се прикључила теренским истраживањима на праисторијском ( старчевачком ) локалитету Благотин који се налази у близини Трстеника ( у селу Пољна ) у Поморављу .

Мој тадашњи дечко Аки ме је испратио на аутобуску станицу у неверици да идем са ранцем и врећом за спавање негде у унутрашњост без јасног сазнања када се враћам кући . Иначе моја “урбана“ екипа била је збуњена мојим ангажовањем те копањем земље свим расположивим средствима . Тада није било мобилних телефона, посете нису биле дозвољене на арх. теренима, и најмањи период учествовања је био месец дана (до 3 месеца) негде изван цивилизације (где често нема струје ни воде).

Теренска истраживања подсећала су на служење војног рока. Устајање у зору, припрема доручка за целу екипу (ко је дежуран), ископавања / рад у сонди од ујутру до увече са паузом за ужину и ручак након чега следи елементарна обрада материјала, писање и сређивање дневника који је био свако у Обавези да води сваки дан као и цртање ископаних предмета, прављење Ц картона итд. Спавали смо просечно 3/4 сата дневно .

Нани је био наш најбољи теренски археолог са великим искуством укључујући и учествовања са интернационалним екипама. Водио је и школски терен у Винчи скоро 20 година. Поље његовог рада је био неолит тј. праисторојска археологија. Био је и ретко талентован цртач (што је ретко у археологији), завршио је и Ликовну Академију поред Археологије (на Филозофском Факултету у Београду). Његови цртежи красе многобројне арехеолошке радове , публикације и монографије .

Ископавања на локалитету Благотин отпочео је 1992. године у сарадњи са професором Хаскелом Гринфилдом са Манитоба Универзитета (иначе познатим палеозоологом) у циљу систематског проучавања праисторијског - неолитског локалитета тј. насеља како би се видели и проучили социјални односи унутар самих заједница тог времена (да ли је било социјалних раслојавања, каква је била социјална организација живота у насељу итд.). Игром околности та истраживања су довела до открића најстаријег неолитског зиданог храма на територији Србије па чак и Балкана са традицијом која је живела од мезолита на истом простору (чак и олтарском простору) . Тако почиње и потпуни прогон Светозара Станковића који је због свог “аутохтонистичког” става, а посебно због значаја (у светским размерама) открића у Благотину постао мета напада - посебно на своју личност од стране острашћених србомрзаца који су били на платним списковима ко зна којих страних служби . Наравно то су увек људи слабог научног домета и резултата .

Рат у Југославији је почео још 1991. и никоме није одговарало да светска археолошка сензација - проналазак неолитског (Старчевачког) храма који је имао велики значај не само за нашу културу већ и светску баштину буде везан на било који начин за Србију и Србе који су у то време у светским медијима представљени као варвари и зликовци најгоре врсте , који не заслужују ни живот, а камоли дивљење или признање.

Сам храм је био фасцинантан . Имао је полукружан, заобљен облик тј. основу. Испред олтарског простора налазила су се 4 седишта за свештенике, или људе посебног положаја у заједници (што је подсећало на антички грчки театар где су постојала таква камена седишта за Дионисове свештенике). Сам олтарски простор био је коришћен у континуитету од мезолита до неолита у периоди од бар 2000 година што је сведочило о континуитету живота и људских заједница на истом простору.

Анализом пронађеног материјала са места где се налазио храм утврђена је комплексна слика људи тог времена који нису живели само у Поморављу, већ и праисторијских заједница које су живеле на простору од Карпата, Црног Мора до Алпа. Порекло дарова који су посвећени храму у Благотину долазио је управо од Карпата до Алпа итд., што говори о значају Благотинског храма који је био култни - верски центар људских заједница на широком простору тзв. Старе Европе а то је Централни Балкан.

Из неког разлога стигло је наређење да се локалитет одмах затрпа, била су забрањена даља истраживања.

На сву срећу пошто је Нани био врхунски археолог сама ископавања су врхунски документована, а материјал обрађен свим доступним научним методама па и гео-магетским, хемијским као и класичним археолошким .

Толику количину материјала који је пренет у зграду Археолошког Центра у Београду (који се налази у згради Капетан - Мишиног здања) требало је годинама обрађивати. Чак и без предузимања даљих ископавања на благотинском локалитету. У Благотину је за 3 године истражен само централни трг насеља на којем се налазио и храм, док је забраном даљих истраживања спречено откопавање бар ширих делова самог праисторијског насеља (које се простирало на великој површини и имало многобројна станишта - преко 120).

Оно што је даље уследило могло би да изгледа као сценарио холивудског крими филма са трагичним завршетком.

Прогон Нанија добио је невероватне размере. Био је изложен претњама избацивањем са свог радног места као и забраном могућности да се даље професионално бави археологијом унутар било које научне институције у земљи. Био је лажно оптужен да је хомосексуалац - иако је имао породицу (жену и троје деце), како је био љубавник проф. Срејовића и најгоре неистине и подлости које могу да се замисле пуштене су у етар.

Нани је добио инфаркт. Последњи пут сам га посетила у градској болници где је био оперисан. Замолила сам га да ми обећа да неће ићи на Благотин у таквом стању. Ја сам тада била у другом стању и очекивала сам порођај тако да у том тренутку нисам могла да му помогнем у раду и будем од користи.

Нани је преминуо мало пред мој порођај, 1996. године, отишао је у Благотин упркос претњама и забрани. Добио је поново срчани удар и нису могли да га спасу.

Ја сам тада Била у болници. Када сам изашла отишла сам до Нанијеве канцеларије у Археолошком Центру - где сам и ја радила под његовим вођством - како бих узела своје личне ствари и компјутер као и фотографије али то је било немогуће.

Нанијева (и моја) кацеларија била је ЗАЗИДАНА !!!

За мене је то био шок од којег се никада стварно нисам оправила. Изгубила сам најбољег учитеља, сарадника и пријатеља. Имали смо велике планове, неке пројекте смо већ започели и на њима радили. Преуредили смо простор - чувену 5.-цу у Археолошком Центру - организивали брзу обраду материјала са разних терена па чак и са Лепенског Вира који се налазио у кутијама од 70.-их година .

Нани је подржао мој рад на Студентском Археолошком часопису чији сам била оснивач и главни уредник, дао ми је компјутер (тада скоро нико није користио и имао компјутер) да бих могла лакше да пишем и радим прелом за штампу. Преуредили смо подрумске просторије Капетан Мишиног здања у простор за обраду керамике и рестаурацију те прављење копија најбитнијих налаза, а имали смо у плану да направимо археолошке реконструкције тј. визуелне приказе праисторијских најважнијих локалитета на тлу Србије, као и изгледа станишта, одеће итд. наших предака. Те да приближимо археологију свим заинтересованим лаицима тј. суграђанима и људима из света којима би то било занимљиво, и посебно деци тј. младим генерацијама.

Због огромне неправде па чак и одсуства реакције Нанијевих колега које су прећутно посматрале буквално убиство Светозара Станковића Нанија, сем професора Ђорђа Јанковића, професора Александра Јовановића, археолога Милета Сладића, археолога Владе Лековића, Дубравке и још пар археолога, моји планови, снови и илузије о истраживању су се радикално променили.

Понекада гледам цртеже које ми је Нани нацртао и поклонио - један од њих је цртеж мог лика окружен фигурама са Лепенског Вира, Старчева и Винче, ликом Аристотела и Нанијевог минијатурног портрета као и зидинама Свете Горе размишљам како би све било да се Нанијев живот тада није прерано окончао и шта бисмо све урадили ...

Благотин је до данас остао закопан (затрпан) и никада се нису наставила систематска археолошка истраживања која би била драгоцено сведочанство о животу неолитских заједница на територији Србије.

Нека је лака земља Светозару Станковићу Нанију / нашем великом научнику огромне визије / генијалном археологу и инспиративном учитељу.

Вјечнаја Памјат

Преписано са фејсбук налога Јелене Георг Малешевић (уз њено одобрење)
https://www.facebook.com/permalink.php?story_fbid=pfbid02RZmHkmkPZsipaS6A9TBNM1RLiBouLpUDUoXBfMeKLuJDWHLSG8ksfyoTicWDjiqdl&id=100005728817530&__cft__[0]=AZWvMd_JSo4NwKVUe8Lg8m09wZLalm8qSLXT3GYHRzb6bVrCXtEK8TZfSWYGN5hOMqbtpG98H26fwskkIE6bXsqhz9UeUOPQEjlmNEL77naqFfXARRaCt4UT_e6G7lIFlP4&__tn__=%2CO%2CP-R