Симо Матавуљ

 


НА ДАНАШЊИ ДАН 1852. ГОДИНЕ У ШИБЕНИКУ ЈЕ РОЂЕН СРПСКИ ПИСАЦ СИМО МАТАВУЉ

Био је једно од петоро деце трговца Стевана Матавуља и Симеуне Матавуљ (рођене Трива). У Шибенику је завршио основну школу на италијанском и СРПСКОМ језику као и нижу гимназију.

Након кратког боравка у манастиру Крупа у коме је игуман био његов стриц, одлази у задарску учитељску школу, коју завршава 1871. године.

Радио је као учитељ у разним далматинским селима и наставник поморске школе у Херцег Новом.

1881. године је прешао у Црноу Гору где је био наставник гимназије, надзорник школа, уредник службених новина и наставник кнежеве деце.

У Србију прелази 1887. године где такође ради као наставник гимназије и чиновник пресбироа.

Матавуљ се у књижевности први пут јавља на Цетињу у службеним црногорским новинама са једном историјском причом, коју је написао поводом веридбе кнеза Петра Карађорђевића са кнегињом Зорком, а на подстицај и према казивању самога кнеза Николе.

Написао је око седамдесет приповедака и новела, махом објављених у засебним збиркама као и два романа „Ускок“ и „Бакоња фра Брне“ и две драме.

Поред тога, Матавуљ је оставио и неколико свезака путописа, успомена и књижевних чланака разне садржине.

Најзначајније му је дело из те области „Биљешке једног писца“, врста аутобиографије писана живим стилом и проницљивим посматрачким даром.

Писац истинског живота у својим делима пренео је карактере људи из свог окружења и догађаје времена у коме је стварао.
Оставио је трајно сведочанство генерацијама које долазе.

Био је поштован и признат писац и редовни члан Српске краљевске академије од 30. јануара 1904 године.

Умро је у Београду 20. фебруар 1908.

Невена Татић Карајовић

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

Црвено слово

Слика
Миробитна књига вели и ти стари инџијели, кажу књиге староставне; да чекамо задње дане и тај вакат и вријеме када мудри занијеме, кад будале загаламе, и фукара власт постане. Кар реп мјере у курјака гладна псета са сокака, кад се пита чавки јато је ли орлу небо дато. Када рђе школоване Његошеве броје мане, када суде књишки мољци и од јуче богомољци; да не може светац бити, нит’ светима прибројити, нит’ услове испуњава - најмудрија српска глава. Тамо гдје се пишу свети сви су дани заузети, за имена из свијета, сваке вјере и милета: За Јелине и Латине, Арнауте и Чифуте, за пророке туђе вјере и арапске калуђере, за блуднице покајане и убице крунисане, - тек за српског великана у години нема дана. =<>= Нема мјеста горском цару у црквеном календару, црвенога нема слова за највећег од Косова. =<>= Завист људска, као сјена, славне прати, кроз времена, а Његошу, горском змају, завидљивци не праштају, но га и сад држе крива; што се мушки опасива, што носаше шамли-чалму, везен
Прикажи све

Спиридон Шпиро Познановић

Слика
Знаменити Бокељи – синови Српског Босфора... Спиридон Шпиро Познановић (Топла 1860 – Загреб 1940), завршио је поморску наутичку школу и рано почео да плови. На броду Шпиро се није одвајао од књиге. Кад би брод пристао у луку обилазио је музеје и библиотеке и доносио наручје књига на брод. Симо Матавуљ је овако описао сусрет са Шпиром: „Млади капетан мало је излазио из куће која је на најљепшем положају у Новом. Ипак се познасмо и спријатељисмо... Колико сам се чудио његовој начитаности, знању језика, литературе романске и, што је код нашег Приморца ријеткост, критичком дару. Још већма сам се чудио непокварености, управо непорочности његовој“. Шпиро Познановић био је тајник одбора за градњу цркве Св. Архангела Михаила на Белависти (1881). Учествовао је у Другом Бокељском устанку (1882) „као Славен Србин са пушком у руци“ (из кратке аутобиографије). Након гушења устанка није му више било повратка у Херцег Нови. Као политички емигрант живио је у Паризу. Матавуљ о њему оставља вриједан
Прикажи све

Михаило Мерћеп

Слика
  Михаило Мерћеп (Дубровник, 1864 — Београд, 1937) је био свестрани спортиста, светски путник и авантуриста; интелигентан, окретан, предузимљив и успешан пословни човек; глава многобројне породице и један од пионира авијације на просторима Балкана. Бавио се пилотирањем и конструисањем авиона. Изучио је фотографски занат, првих година XX века и отворио фотографску радњу у Загребу, где је живео до 1934, када се преселио у Београд. Спортом се бавио од младих дана, возећи бицикл прво са великим предњим точком, а затим на оба једнака точка. На таквом бициклу предузимао је спортска путовања по Европи и учествовао на међународним бициклистичким тркама. За среме Светске изложбе у Чикагу 1893, отпутовао у САД, возећи бицикл од Београда до Хамбурга и од Њујорка до Чикага. У САД боравећи углавном у Даласу, учествовао је на бициклистичким тркама и пратио покушаје летења апаратом без мотора. Ту се одушевио тадашњом авијацијом и почео да се занима заваздухопловство. Са двојицом београдских спортиста
Прикажи све