Гијом Аполинер, 1917.

"Познато је да Аустријанци у Србији врше денационализацију, што је један од најзлочиначкијих и најнеобичнијих подухвата у овом рату. Тако се православна вера сузбија на веома насилан, понекад веома сраман и најнескривенији начин, у корист католичке вере, чиме се до извесне мере објашњава зашто је папа сматрао да треба опрезно да ћути о Србима у својој ноти зараћеним странама. И национални језик изложен је прогону, као и вера. Ћирилско писмо је строго забрањено, пошто се сматра једном од одлика српског језика. У градовима су имена улица преписана на латиницу. Ови прогони проширују се, уосталом, и на националну књижевност. Свуда су заплењене збирке народних песама, а за оне који их скривају предвиђене су строге казне. Пошто у тим песмама нема ничег против Аустрије и пошто причају само о борби Срба против Турака, јасно је да су забрањене са једним јединим циљем, циљем уништавања свих испољавања српског националног духа. Забрањена су и песничка дела Бранка Радичевића и Јована Јовановића Змаја, чије су се песме током више од пола века слободно шириле међу Србима у Аустро-Угарској та дела прокажена су само зато што су написана на српском језику."