Салонски комунисти

Милош Црњански



Црњански против „салонских комуниста”

С истим погледом на свет дошао је и Милош Црњански из рата. Осврнувши се око себе, на београдском Универзитету, опазио је, по одећи, темељну класну разделину коју је рат продубио:

„Већина студената на Универзитету у Београду, године 1919, била се тек вратила из рата. Као и ја. Већина је била у похабаним униформама, а Србијанци у шињелима и са шајкачама на глави… Ја сам се на Универзитету појавио у остацима одела аустријског официра, са камашнама на ногама, и баскијском беретком на глави, на велико увеселеније наших Паризлија. Уствари, на Универзитету, тада, сусрела су се два сталежа. Они који су били остали у земљи, под окупацијом, или који су били у војсци, вратили су се у крпама. А они који су провели рат у Француској, и у Паризу, вратили су се одевени као нека наша аристократија. Професори Универзитета су сви старци. Масони.” Колико је то била добро уочена разделина показала су потоња времена. „Паризлије”, све сами синови нових богаташа — бездушно обогаћених чак и продајом српској војсци брашна смешаног с песком и цокула с картонским ђоном — отишли су на лево. Из Париза су дошли као „надреалисти” а у Београду су убрзо постали и комунисти те коначно Брозови амбасадори и комесари за културу. Писци-ратници, попут Црњанског, Кракова или Васића, отишли су на десно, у смрт или емиграцију. Ту квалитативну разделину људског материјала продубио је Црњански када је устао у одбрану „оклеветаног рата”, против „пацифизма” истих „Паризлија”, назвавши их, презриво, све одреда, „салонским комунистима”.


ДРАГОШ КАЛАЈИЋ: Писци бога Марса


Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

Црвено слово

Слика
Миробитна књига вели и ти стари инџијели, кажу књиге староставне; да чекамо задње дане и тај вакат и вријеме када мудри занијеме, кад будале загаламе, и фукара власт постане. Кар реп мјере у курјака гладна псета са сокака, кад се пита чавки јато је ли орлу небо дато. Када рђе школоване Његошеве броје мане, када суде књишки мољци и од јуче богомољци; да не може светац бити, нит’ светима прибројити, нит’ услове испуњава - најмудрија српска глава. Тамо гдје се пишу свети сви су дани заузети, за имена из свијета, сваке вјере и милета: За Јелине и Латине, Арнауте и Чифуте, за пророке туђе вјере и арапске калуђере, за блуднице покајане и убице крунисане, - тек за српског великана у години нема дана. =<>= Нема мјеста горском цару у црквеном календару, црвенога нема слова за највећег од Косова. =<>= Завист људска, као сјена, славне прати, кроз времена, а Његошу, горском змају, завидљивци не праштају, но га и сад држе крива; што се мушки опасива, што носаше шамли-чалму, везен
Прикажи све

Спиридон Шпиро Познановић

Слика
Знаменити Бокељи – синови Српског Босфора... Спиридон Шпиро Познановић (Топла 1860 – Загреб 1940), завршио је поморску наутичку школу и рано почео да плови. На броду Шпиро се није одвајао од књиге. Кад би брод пристао у луку обилазио је музеје и библиотеке и доносио наручје књига на брод. Симо Матавуљ је овако описао сусрет са Шпиром: „Млади капетан мало је излазио из куће која је на најљепшем положају у Новом. Ипак се познасмо и спријатељисмо... Колико сам се чудио његовој начитаности, знању језика, литературе романске и, што је код нашег Приморца ријеткост, критичком дару. Још већма сам се чудио непокварености, управо непорочности његовој“. Шпиро Познановић био је тајник одбора за градњу цркве Св. Архангела Михаила на Белависти (1881). Учествовао је у Другом Бокељском устанку (1882) „као Славен Србин са пушком у руци“ (из кратке аутобиографије). Након гушења устанка није му више било повратка у Херцег Нови. Као политички емигрант живио је у Паризу. Матавуљ о њему оставља вриједан
Прикажи све

Михаило Мерћеп

Слика
  Михаило Мерћеп (Дубровник, 1864 — Београд, 1937) је био свестрани спортиста, светски путник и авантуриста; интелигентан, окретан, предузимљив и успешан пословни човек; глава многобројне породице и један од пионира авијације на просторима Балкана. Бавио се пилотирањем и конструисањем авиона. Изучио је фотографски занат, првих година XX века и отворио фотографску радњу у Загребу, где је живео до 1934, када се преселио у Београд. Спортом се бавио од младих дана, возећи бицикл прво са великим предњим точком, а затим на оба једнака точка. На таквом бициклу предузимао је спортска путовања по Европи и учествовао на међународним бициклистичким тркама. За среме Светске изложбе у Чикагу 1893, отпутовао у САД, возећи бицикл од Београда до Хамбурга и од Њујорка до Чикага. У САД боравећи углавном у Даласу, учествовао је на бициклистичким тркама и пратио покушаје летења апаратом без мотора. Ту се одушевио тадашњом авијацијом и почео да се занима заваздухопловство. Са двојицом београдских спортиста
Прикажи све