Српска деца у ратовима
СРПЧАД ПРЕПУШТЕНА НА МИЛОСТ И НЕМИЛОСТ СУДБИНИ И СЛУЧАЈУ
Постоји оно чувено писмо, из времена Првог светског рата, које је написала једна ожалошћена, анонимна српска мајка из Босне.
У њему се, на директан и болан начин, описује страшно страдање наше дечице након 1914-те у традиционално српској области под окупацијом аустроугарског царства. И она моли, у име све те, од глади умируће деце, грађане Војводине да помогну истородној браћи, и прекину страшну голготу наше ратне сирочади.
Многи не разумеју да је ЈОШ ЗА ВРЕМЕ ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА ИЗВРШЕН ГЕНОЦИД НАД СРПСКИМ НАРОДОМ: са преко 900.000 побијених цивила (уз 350.000 страдалих војника српских армија). И све то без уписивања ко зна колико страдалих српских цивила у Босни и Херцеговини!
А ово српско мучеништво на правди Бога је остало и незапамћено, и неизбројано, и неоплакано - и НЕКАЖЊЕНО. Као да нису страдали људи, већ неке бубе и инсекти.
И као да то нису били сународници славних победника из Великог рата, већ припадници поражених снага. Само у нашем случају је уобичајени ритуал "топлог зеца" кроз који пролазе поражени (Vae victis) суспендован и ствар обрнута на нашу штету.
Па су се српски политичари правдали и извињавали својим џелатима и непријатељима из губитничке, након рата потпуно распале аустроугарске војске. Да би се, у име свих Срба (а на сопствену штету), добровољно и сулудо одрекли већ одређене и додељене нам ратне одштете (од 10 милијарди златних француских франака)!...
Аустријски официри посташе командири српским херојима, а ратни злочинци су (непокајани) добили амнестију.
И поче заборав наших подвига, победа и страдања.
Само да се ничим не угрози политикантско и нестварно, потпуно нереално српско-југословенско "братство и јединство" са бившим и будућим србождерима и крволоцима...
Због свега тога смо и престали да се, после 1918. године, бавимо неопходним (и тада још увек могућим) бележењем и памћењем имена и судбина толиких наших пострадалих мученика.
Да би се тај исти језиви манир наставио - само у још много већем обиму - након Другог светског рата и још једног, сада крвавијег и неупоредиво отворенијег геноцида извршеног над српским цивилима.
И по трећи пут се читава ствар још једном десила Србима у последњем Балканском рату, са новим клањима, покољима и лешевима, лешевима, лешевима... нашег већ неколико пута узастопно десеткованог, дословно измасакрираног народа.
Само што је овог пута ђаволска драматургија увела и један нов моменат, незабележен у историји.
Срби су, наиме, оптужени за оно што се, у ствари, њима догодило, а врхунски цинизам наших умножених непријатеља је направио апсурдни оквир за додатно страдање већ побијених мученика - проглашених за "агресоре", "убице" и "кољаче".
Тиме се, практично, довршила, у читавом једном веку, она вишеструка, континуирана неправда нанешена немоћним и незаштићеним српским жртвама...
А оно дирљиво писмо (које је, Богу хвала, изродило стварање "Српског народног одбора", на челу са Костом Хаџијем, који је директно "одговоран" за спашавање у последњи час десетак хиљада ове српске дечице) је било ништа друго до очајничка реакција на апсолутно неподношљиво стање ствари, настало одмах после почетка окрутног рата Аустроугарске против Срба. Не само против Краљевине Србије и српске војске под командом краља Петра Првог и (већ тешко оболелог) војводе Радомира Путника, већ и против сваког Србина, Српкиње и Српчета на кога наиђу аустријски, мађарски, хрватски, муслимански, чешки и сви други бајонети.
А СРПСКА ДЕЦА ИЗ БОСНЕ СУ ПРЕПУШТЕНА САМА СЕБИ, НАКОН ХАПШЕЊА И ОДВОЂЕЊА ЊИХОВИХ РОДИТЕЉА И РОЂАКА У КОНЦ-ЛОГОРЕ.
Па су могла, од '14-те до '18-те, да се виде, широм непокорене ко Босне, српска дечица како лутају улицама и шумама, умирући од глади и зиме.
Сама и препуштена судбини, без трунке милости оних које ћемо ускоро (ничим изазвано) прогласити "браћом", ови Српчад су лутала, у мрачним шумама, баш као у бајкама - само без "срећног краја".
Никог није било да чује њихове јецаје и молбе, никог није било да их спаси, утеши и обрише им сузе.
Њихови очеви и мајке су били или убијени или у ропству, а само Бог је могао да чује њихов плач и молитве.
Распети Христос је - невидљив, али не мање присутан - био уз њих.
Из Његових рана је, по ко зна који пут, цурила крв, састрадавајући са овим маленим мученицима, осуђеним на спору и неизбежну смрт.
Малени од седам година је држао чврсто за руку свог петогодишњег брата, а овај њихову трогодишњу сестрицу, па су тако ишли, својим корачићима, тамном шумом пуном страшних сенки и претећих шумова.
Храбрећи и тешећи једни друге како ће "све бити добро", само ако не одустану од пута у нови дан и нову шансу за смелошћу изборени опстанак.
Умирали су, малени, као муве, остајући несахрањени и неоплакани.
Као још једна (и друга, и трећа, и четврта... и десета, и ) планина од мртвих српских тела сачињена! Ова овде од малених телешаца створена - од наше небрањене и ускоро од свих сасвим заборављене Српчади. Чија смрт убро затим неће више никог интересовати, јер би отварала живе ране нашег страдања од стране истих оних које смо онако срамно и мазохистички молили да нас прихвате за сународнике и суграђане у несрпској и неправославној новокомпонованој Краљевини.
То кроз шта смо пролазили и још увек пролазимо не могу речи да опишу, толико је страшно и неиздрживо. Али, нема другог начина да одбранимо своју децу од сличне, трагичне судбине осим да истрајним сећањем и горким искуством научимо како да нам се овако нешто још једном не понови и не догоди.
Слава малим мученицима и њиховим пострадалим родитељима, и свима оним који су се до сада трудили да нам искрену и изопаче историју. Онима који су, заједно са великим Јованом Дучићем, то сулудо, по нас самоубилачко југословенство називали, кратко и јасно: "странпутицом у беспуће".
И нека им свима Бог буде сведок и последња утеха, на Последњем Суду!
Коментари
Постави коментар